Историја Манастира
Уз Бистрицу, под стрмим обронцима Проклетија, у месту дивном и шумовитом, натопљеном водама, основао је Свети Краљ Стефан Дечански манастир Христа Спаса, највеличанственију задужбину богатог немањићког духовног и градитељског наслеђа. У његове мермерне зидове, велелепне фреске и скулптуре дубоко је уткан и занавек похрањен важан део историјског памћења и духовног идентитета српског народа.
O животу Св. Краља, о манастирском властелинству и о грађењу и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском, турском и другим језицима, позната каснија судбина манастира који је скоро непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи сведок крваве историје Балкана.
Оснивач манастира је Св. Стефан Урош III Дечански, син Св. Краља Милутина и отац цара Душана. Црква га слави као великомученика 11./24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногаја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог. После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управу Будимљанску област, а 1322. године, након смрти Св. Краља Милутина, крунисан је са именом Урош III. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Св. Николај Чудотворац.
Стефан Урош III је од оца наследио велику државу, богату рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански.
Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, … сачишћено сваким дрвећем, јер је место многограна то и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река … са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и досто хвално за подизање манастира. Овако Григорије Цамблак описује избор места за оснивање краљеве задужбине у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске архиепископије и Призрена, једне од славних престоница Немањића. Подручје манастирског поседа било је огромно: чинило је гео графску целину од реке Белог Дрима у метохијскопризренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији, са издвојеним поседима у Полимљу, Дреници, око Призрена и реке Бојане.
Стефан Урош III је, после избора места за зидање манастира, дао да се тај простор огради бедемом ојачаним кулама, тзв. манастирским градом, уз који су биле прислоњене келије за монахе и друге манастирске грађевине. За ове радове је био задужен искусан зидар Ђорђе са браћом Доброславом и Николом, док је протомајстор фра Вита са которским каменоресцима градио и рељефима украшавао цркву Пантократора.
Сведоци изградње Дечана усхићено пишу о вештини мајстора који су клесали многоразлични мермер, подижући зидове цркве тако, да је било чудно и преславно онима који гледају. То многохваљено дело фра Вита је оденуо у западњачко романоготичко рухо. Унутрашњи простор грађевине је, међутим, као и код ранијих цркава такозваног рашког стила, потпуно био прилагођен православном култу. Овде се препознаје утицај Св. Архиепископа Данила II, главног краљевог саветника и сарадника у овом подухвату. Величанствености спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња красота храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Био је богато снабдевен црквеним богослужбеним предметима, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисерима и драгим камењем, свиленим тканинама. Сам ктитор ће у својој повељи рећи: Почех зидати дом Господу Богу своме Сведржитељу, и сазидавши украсих га свим лепотама унутрашњим и спољашњим.
Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Св. Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан.
Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Св. Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела.
Први игуман Високих Дечана, Арсеније, велики подвижник и пустиножитељ равноанђелског живота, помиње се у житију Св. Краља Дечанског, а фреске с његовим ликом налазимо у припрати и олтару дечанске цркве. Лик његовог наследника Данила, такође је изображен у Дечанима, у параклису Св. Николаја. У њихово време манастир је био на врхунцу своје славе и богатства. Нажалост, није остао у свом првобитном сјају ни цело столеће, јер убрзо после Косовске битке (1389.), Дечани су страдали у налету турских освајача.
Кнегиња Милица (у монаштву Евгенија) са синовима деспотом Стефаном и Вуком, посетила је манастир и затекла га у жалосном стању, па је забележила у својој повељи да је оно због чега се свети ктитор толико трудио… од злих исмаилских народа спаљено и оборено. Лазаревићи су обновили што је било срушено, вратили манастиру отете поседе и даривали нове. Захваљујући Лазаревићима, а касније и Бранковићима, Високи Дечанини после турских освајања нису престали да буду духовни и културни центар Метохије и стециште многобројних образованих монаха.
Манастир је коначно потпао под турску власт 1455. године и биће у саставу турске царевине све до почетка XX столећа. Иако му је одузет велики део властелинства, он је сачувао значајне привилегије и задобио наклоност турских султана, тако да су по царским ферманима игумани имали статус спахије и царског соколара. Захваљујући овим титулама манастир је био законом турске царевине заштићен и ослобођен свих пореза на имање, а игуман је када путује имао право на оружану пратњу. Одредбе закона, међутим, често нису биле препрека локалним турским феудалцима да чине разна насиља над манастиром, па су дечански монаси морали да поднесу сваковрсне напоре како би очували манастир и његове светиње.
О тешкоћама са којима се сукобљавало манастирско братство дознаје се из многобројних старих српских записа и сачуваних турских фермана које су из Цариграда, више пута ради заштите манастира од краја XV па до краја XIX века, добијали дечански игумани. Извори из турских архива показују да су насиља и отимања имања учестала у другој половини XVI века, када је дошло до смене становништва у селима око Дечана. Поисламљени Срби и досељени Албанци, без поштовања за хришћански српски манастир, немилосрдно су се окомили на незаштићене манастирске поседе.
Истовремено, после обнове Пећке Патријаршије (1557.), настаје известан стваралачки полет у животу манастира: набављене су штампане богослужбене књиге, израђен је велики иконостасни крст и царске двери, а тада настају и позната дела дечанског монаха Лонгина који је сликао иконе и писао црквену поезију.
Ратови аустријске војске са Турцима и повремене побуне против Турака на Балкану, редовно су се завршавали ужасним турским одмаздама над српским становништвом и сеобама Срба са Косова и Метохије на север, преко Саве и Дунава, од којих су највеће биле 1690. и 1739. године. Ни Високи Дечани тада нису били поштеђени од пљачкања и паљења зграда, мучења и убијања монаха. Неустрашиво манастирско братство предвођено добрим игуманима пуним ревности и љубави за ову Светињу, с друге стране се непрекидно старало да сачува оно што је наслеђено од првих ктитора. Предање о Светом Краљу из Дечана је све време, чак и међу многим иноверним Албанцима, одржавано снагом разних чуда, о којима постоје и за писи. Свети Стефан је помагао унесрећенима, штитио народ и своју задужбину и кажњавао насилнике.
Почетак XIX века су испунили многи ратови и немири на Балкану. Слабљење Отоманске империје и појачане репресивне мерењених власти према хришћанима осети ле су се и у Дечанима: митрополит Захарија је затворен, а неколико дечанских монаха је убијено 1821. године. Од средине XIX века, међутим, насиља су постала неиздржива. У писмима српским кнежевима и руским царевима Дечанци очајнички моле да их узму у заштиту како од Албанаца тако и од насртаја римокатоличких аустријских агената, који су, користећи нередовно стање, нудили манастиру покровитељство и новчану помоћ у замену за прихватање уније. Српскотурски ратови (1876.1878.) и оснивање албанске лиге у Призрену (1878.) донели су нове невоље и страшне зулуме који су десетковали српско становништво по селима.
Међународна ситуација, обележена ривалством АустроУгарске и Русије око зона утицаја у Старој Србији и Македонији, додатно је оптерећивала положај српског живља. Ни тако способни игумани и архимандрити као Серафим Ристић, Сава Дечанац или Рафаило Матинац нису могли много да учине. У Поменику манастира Дечана се могу прочитати овакве белешке: поред имена јеромонаха Висариона убијен 24./12. 1903. арнаутами, поред јеромонаха Руфима убијен в Гориочи 8. августа 1907. арнау тами, поред Милоша погинуо 10. нов. 1896.г., поред Николе 1905. погину. Слободу Високим Дечанима је донео рат балканских држава против Турске. Црногорска војска, предвођена генералом Јанком Вукотићем, растерала је одреде Албанаца и свечано, уз јеку звона, ушла у манастир 20. новембра 1912. и поклонила се моштима Св. Стефа на Дечанског.
У Првом светском рату, после слома србијанске и црногорске бране у јесен 1915, и повлачења српских трупа преко Албаније, Дечани су, као и други српски манастири у Старој Србији и Македонији, били препуштени на милост и немилост бугарској војсци. Бугарски војници су натоварили пуна кола дечанских драгоцености а у друга кола ставили мошти Светог Стефана Дечанског и покушали да их однесу из манастира за Бугарску. Остало је за писано да кола са моштима нису хтела да се помере изван дечанског имања, тако да су мошти морале да буду враћене у цркву. На место Бугара долазе Аустријанци и интернирају руске монахе, који су се овде налазили од 1903. у логор у Мађарску, а манастир користе као војни магацин.
Нову слободу Дечанима донео је српски војвода Коста Пећанац са својим добровољцима 12. октобра 1918. године. При преузимању управе над манастиром, нови игуман Леонтије Нинковић пише: Дечани су били празни у свему. Ћелије до голих зидова и крова опљачкане и забатаљене: подови проломљени, врата поцијепана, прозори изломљени, башче разграђене, воће оштећено… Игуман је довео манастирске зграде у ред, успео да судским парницама поврати део манастирског имања и да 1924. године, приликом посете краља Александра Карађорђевића добије његово покровитељство над манастиром. У деценији пред Други светски рат, извршени су опсежни конзерваторски радови на манастиру, а у манастиру су врше на истраживања и писали су о њему многи научници, као Лазар Мирковић, Ђурђе Бошковић и Владимир Петковић.
На први дан Ускрса, 20. апри ла 1941, у Дечане је ушла немачка војска. Немце су истог месеца сменили италијански карабињери и чували га од балиста сво време рата. По окончању рата, у новој Југославији антицрквена комунистичка власт је одузела манастиру око 800 хектара плодне земље и шуме. Ипак се и у овом периоду, захваљујући упорности и предузимљивости дечанских игумана, архимандрита Макарија Поповића и његовог наследника архимандрита Јустина Тасића одржао црквени живот, а уз помоћ службе за заштиту споменика културе из Београда, урађено је много на конзервацији и обнови манастирских старина.
