Историја Манастира

Уз Бистрицу, под стрмим обронцима Проклетија, у ме­сту дивном и шумовитом, натопљеном водама, осно­вао је Свети Краљ Стефан Дечански манастир Христа Спа­са, највеличанственију задужбину богатог немањићког ду­ховног и градитељског наслеђа. У његове мермерне зидо­ве, велелепне фреске и скулптуре дубоко је уткан и занавек похрањен важан део историјског памћења и духовног иден­титета српског народа.

O животу Св. Краља, о манастирском властелинству и о грађењу и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском, турском и дру­гим језицима, позната каснија судбина манастира који је ско­ро непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи сведок крва­ве историје Балкана.

Оснивач манастира је Св. Стефан Урош III Дечански, син Св. Краља Милутина и отац цара Душа­на. Црква га слави као великомученика 11./24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногаја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски мана­стир Христа Пантократора. Мо­литвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог. После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на упра­ву Будимљанску област, а 1322. го­дине, након смрти Св. Краља Милу­тина, крунисан је са именом Урош III. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Св. Николај Чудотворац.

Стефан Урош III је од оца насле­дио велику државу, богату рудни­цима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом му­дро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем хра­мова Божјих, како у своме ота­частву тако и ван његових грани­ца; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинар­ства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански.

Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, … сачишћено сваким дрвећем, јер је место многограна­ то и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река … са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стра­не овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и досто­ хвално за подизање манастира. Овако Григорије Цамблак описује избор места за оснивање краљеве задужбине у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске архиепископије и Призрена, једне од славних престоница Немањића. Подручје манастирског поседа било је огромно: чинило је гео­ графску целину од реке Белог Дрима у метохијско­призренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији, са издвојеним поседима у Полимљу, Дреници, око Призрена и реке Бојане.

Св. Краљ ктиторска фреска
Хрисовуља

Стефан Урош III је, после избора места за зидање манастира, дао да се тај простор огради бедемом ојачаним кулама, тзв. манастирским градом, уз који су биле прислоњене келије за монахе и друге манастирске грађевине. За ове ра­дове је био задужен искусан зидар Ђорђе са браћом Доброславом и Николом, док је протомајстор фра Вита са которским каменоресци­ма градио и рељефима украшавао цркву Пантократора.

Сведоци изградње Дечана усхићено пишу о вештини мајстора који су клесали многоразлични мермер, подижући зидове цркве тако, да је било чудно и преславно онима који гледају. То многохваљено дело фра Вита је оденуо у западњачко романого­тичко рухо. Унутрашњи простор грађевине је, међутим, као и код ранијих цркава такозваног раш­ког стила, потпуно био прилагођен православном култу. Овде се препознаје утицај Св. Архиеписко­па Данила II, главног краљевог са­ветника и сарадника у овом поду­хвату. Величанствености спољашњег изгле­да храма одговарала је унутрашња красота храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Био је богато снабдевен црквеним богослужбеним предметима, злат­ним и сребрним сасудима, скупо­ценим одеждама, украшеним бисе­рима и драгим камењем, свиленим тканинама. Сам ктитор ће у својој повељи рећи: Почех зидати дом Господу Богу своме Сведржитељу, и сазидавши украсих га свим лепотама унутрашњим и спољашњим.

Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Св. Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два ме­сеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чес­но тело светог мученика пренесе­но је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задуж­бине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан.

Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Св. Стефан Дечан­ски се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и прона­шао краљеве мошти целе и миоми­рисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпу­но цело почива у кивоту пред ико­ностасом дечанског храма, и чини благодатна дела.

Први игуман Високих Дечана, Арсеније, велики подвижник и пустиножитељ равноанђелског живота, помиње се у житију Св. Краља Дечанског, а фреске с његовим ликом налазимо у припрати и олтару дечанске цркве. Лик његовог наследника Данила, такође је изображен у Дечанима, у параклису Св. Николаја. У њихово време манастир је био на врхунцу своје славе и богатства. Нажалост, није остао у свом првобитном сјају ни цело столеће, јер убрзо после Ко­совске битке (1389.), Дечани су страдали у налету турских освајача.

Кнегиња Милица (у монаштву Евгенија) са синовима деспотом Стефаном и Вуком, посетила је манастир и затекла га у жалос­ном стању, па је забележила у својој повељи да је оно због чега се свети ктитор толико трудио… од злих исмаилских народа спаљено и оборено. Лазаревићи су обновили што је било сруше­но, вратили манастиру отете поседе и даривали нове. Захваљујући Лазаревићима, а касније и Бранковићима, Високи Дечанини после тур­ских освајања нису престали да буду духовни и културни центар Метохије и стециште многобројних образованих монаха.

Манастир је коначно потпао под турску власт 1455. године и биће у саставу турске царевине све до почетка XX столећа. Иако му је одузет велики део властелинства, он је сачувао значајне привилегије и задобио наклоност турских султана, тако да су по царским ферманима игумани имали статус спахије и царског со­колара. Захваљујући овим титулама манастир је био законом тур­ске царевине заштићен и ослобођен свих пореза на имање, а игу­ман је када путује имао право на оружану пратњу. Одредбе зако­на, међутим, често нису биле препрека локалним турским феудалцима да чине разна насиља над манастиром, па су дечански мона­си морали да поднесу сваковрсне напоре како би очували мана­стир и његове светиње.

О тешкоћама са којима се сукобљавало манастирско братство дознаје се из многобројних старих српских записа и сачуваних турских фермана које су из Цариграда, више пута ради заштите манастира од краја XV па до краја XIX века, добијали дечански игумани. Извори из турских архива показују да су насиља и отимања имања учестала у другој половини XVI века, када је дошло до смене становништва у селима око Дечана. Поисламљени Срби и досељени Албанци, без поштовања за хришћански српски манастир, неми­лосрдно су се окомили на незаштићене манастирске поседе.

Истовремено, после обнове Пећке Патријаршије (1557.), настаје известан стваралач­ки полет у животу манастира: набављене су штампане бо­гослужбене књиге, израђен је велики иконостасни крст и царске двери, а тада настају и позната дела дечанског мона­ха Лонгина који је сликао ико­не и писао црквену поезију.

Ратови аустријске војске са Турцима и повремене побуне против Тура­ка на Балкану, редовно су се завршавали ужасним турским одмаздама над српским становништвом и сеобама Срба са Косова и Метохије на се­вер, преко Саве и Дунава, од којих су највеће биле 1690. и 1739. године. Ни Високи Дечани тада нису били поштеђени од пљачкања и паљења зграда, мучења и убијања монаха. Неустрашиво манастирско братство предвођено добрим игуманима пуним ревности и љубави за ову Светињу, с друге стране се непрекидно старало да сачува оно што је наслеђено од првих ктитора. Предање о Светом Краљу из Дечана је све време, чак и међу многим ино­верним Албанцима, одржавано снагом разних чуда, о којима постоје и за­ писи. Свети Стефан је помагао унесрећенима, штитио народ и своју задужбину и кажњавао насилнике.

Почетак XIX века су испунили мно­ги ратови и немири на Балкану. Слабљење Отоманске империје и појачане репресивне мерењених власти према хришћанима осети­ ле су се и у Дечанима: митрополит Захарија је затворен, а неколико де­чанских монаха је убијено 1821. године. Од средине XIX века, међутим, насиља су постала неиздржива. У писмима српским кнежевима и ру­ским царевима Дечанци очајнички моле да их узму у заштиту како од Албанаца тако и од насртаја римока­толичких аустријских агената, који су, користећи нередовно стање, ну­дили манастиру покровитељство и новчану помоћ у замену за прихватање уније. Српско­турски ратови (1876.­1878.) и оснивање ал­банске лиге у Призрену (1878.) до­нели су нове невоље и страшне зу­луме који су десетковали српско становништво по селима.

Међународна ситуација, обележена ривалством Аустро­Угарске и Русије око зона утицаја у Старој Србији и Македонији, додатно је оптерећивала положај српског живља. Ни тако способни игума­ни и архимандрити као Серафим Ристић, Сава Дечанац или Рафаило Матинац нису могли много да учи­не. У Поменику манастира Дечана се могу прочитати овакве белешке: поред имена јеромонаха Висарио­на убијен 24./12. 1903. арнаутами, поред јеромонаха Руфима ­ убијен в Гориочи 8. августа 1907. арнау­ тами, поред Милоша ­ погинуо 10. нов. 1896.г., поред Николе ­ 1905. погину. Слободу Високим Дечани­ма је донео рат балканских држава против Турске. Црногорска војска, предвођена генералом Јанком Вукотићем, растерала је одреде Албанаца и свечано, уз јеку звона, ушла у манастир 20. новембра 1912. и поклонила се моштима Св. Стефа­ на Дечанског.

У Првом светском рату, после сло­ма србијанске и црногорске бране у јесен 1915, и повлачења српских трупа преко Албаније, Дечани су, као и други српски манастири у Старој Србији и Македонији, били препуштени на милост и немилост бугарској војсци. Бугарски војници су нато­варили пуна кола дечанских дра­гоцености а у друга кола ставили мошти Светог Стефана Дечанског и покушали да их однесу из ма­настира за Бугарску. Остало је за­ писано да кола са моштима нису хтела да се помере изван дечанског имања, тако да су мошти мо­рале да буду враћене у цркву. На место Бугара долазе Аустријанци и интернирају руске монахе, који су се овде налазили од 1903. у ло­гор у Мађарску, а манастир кори­сте као војни магацин.

Нову слободу Дечанима донео је српски војвода Коста Пећанац са својим добровољцима 12. окто­бра 1918. године. При преузимању управе над манастиром, нови игуман Леонтије Нинковић пише: Дечани су били празни у свему. Ћелије до голих зидова и крова опљачкане и забатаљене: подови проломљени, врата поцијепана, прозори изломљени, башче разграђене, воће оштећено… Игу­ман је довео манастирске зграде у ред, успео да судским парни­цама поврати део манастирског имања и да 1924. године, прили­ком посете краља Александра Карађорђевића добије његово покровитељство над манасти­ром. У деценији пред Други светски рат, извршени су опсежни конзерваторски радови на ма­настиру, а у манастиру су врше­ на истраживања и писали су о њему многи научници, као Ла­зар Мирковић, Ђурђе Бошковић и Владимир Петковић.

На први дан Ускрса, 20. апри­ ла 1941, у Дечане је ушла немач­ка војска. Немце су истог месеца сменили италијански карабињери и чували га од балиста сво време рата. По окончању рата, у новој Југославији антицрквена кому­нистичка власт је одузела мана­стиру око 800 хектара плодне земље и шуме. Ипак се и у овом периоду, захваљујући упорности и предузимљивости дечанских игумана, архимандрита Макарија Поповића и његовог наследни­ка архимандрита Јустина Тасића одржао црквени живот, а уз помоћ службе за заштиту споменика кул­туре из Београда, урађено је мно­го на конзервацији и обнови манастирских старина.